Nema me
Kod kuće su
me čekali.
Kad sam
došla
tamo me
nije bilo.
Otrčala sam
niz ulicu
pitala sam
kod prijatelja –
niko od
njih me nije video.
Otrčala sam
na posao
ni tamo se
nisam našla.
Došla sam
bez daha kod tebe
ali tu me
odavno nema.
Trčala sam kroz
grad
kroz raku
koja zveči
i nigde me
nema nema
Ima nas još
Ima nas
očerupanih
ždralova
što još klikću
iznad
sahrana svojih želja
dok gledaju
kako
na međama
bića
truli lešina
pobune
i jalova
radost kopni
ima nas još
zaglavljenih
u tesnacu
dva stoleća
na oltaru
propasti žrtvovanih
na bunjište
istorije bačenih
da u utrobi
nesanice
tražimo požnjevenu mladost
i slušamo šapat iz mraka:
šaka ste nemuštog pepela
i na zaboravu počiva svet
ima nas
brodove za
odlazak odavde
od kostiju
svojih zidamo
na planeti
nasumice bačenoj
kao đule u
svemir
nasukani na zemlju
koja nikad nije bila dom
Pobuna stvari
Odrezak je
zamukao u tanjiru
rekavši
vrati me
majci na vime
jaje je
zapijukalo i
kljucnulo
me u oko
riba me
ugrizla i kazala
tako boli
udica
so je rekla
vrati me moru mom
sto me
ritnuo nogom i rekao
i drvo boli
nosi me
nazad rodnoj šumi
mleko se
uzburkalo
majku svoju
više ne sisaš
reklo je
pa nemoj ni
kravu
vatra je
rekla
vrati me
mom uglju u podrume zemlje
prsten je
progovorio
hoću nazad
u svoju zlatnu žilu
staklo se
na sve to slomilo
i reklo
hoću opet
da budem litica
kokoš u
loncu
hoću da sam
ptica
hleb
hoću da sam
pšenica
a pšenica
da sam
klica
sve si obradio
i preradio
o, kruno
stvaranja
vrati nas
sad najzad
vrati
na goli
početak
sveta
Zadušnice
Zna se red
na groblju –
sedne se na
klupu
ćuti se
onda se
poljubi spomenik
promeni se
voda
razbokori
se buket
potom se
prekrsti
zapali se sveća
donesu se
ponude
uzdahne se
onda kao
dobar hrišćanin
Gospode
pomiluj
kaže se
zakopa se zatim
crna želja
da gurneš
mermer
noktima
iskopaš zemlju
i još
jednom
zagrliš leš
Arabeska
Voljena,
kažeš –
nismo sami.
U zabačenoj
provinciji vasione
slepa sila
nad nama bdi
i čudima
vrvi svet:
smokve kaplju
sa grana
u školjci
romori živo more
u jajetu se
skućio život
razbokorili
su se karneri talasa
curi crni
med sa borova
veliki nar
na pučini
tone u
metežu plamena
i noć već
blista kao mokre dagnje.
Nismo sami.
To neko
nagnut nad provaliju sveta
vrti kroz
svemir
vreteno
zemlje
Žiža
Ostavi buku
sveta.
Kroz
raštimovane glasove
tinitusom
grada gonjen
pođi bez
okretanja
kroz ljudski
čestar
iz žagora
vražjeg soja izbegni
ostavi
zadah propasti
da na
goleti uklete zemlje
prostremo
umorne senke
skinemo
krljušt bola
i među
rascvetalim ranama
nasukamo se
na sebe.
Zaćuti.
Sve već pulsira u jezgru.
Pusti
vazduh, zemlju i vodu
da govore
umesto nas –
zrak
pripada zrikavcima
miriše na
dah šume
i niti
svile lete kroz tkivo svetla.
Tu na ivici
svoje litice
kroz
membranu vremena
slušaj s
mirom –
to negde
raste
naša
nekropola.
Košmar
Sanjam da
dolaze iza leđa
u svim
gradovima tuđine
zveri
sa
čeljustima punim otadžbine
bale im
kaplju
hvataju me
na korene
bacaju na
mene kuke
kažu krvoloci
opet je rat
kažu na toj
omči visiš
na niti
krvi
i tla
kažu
priznaj
čija si
naša ili
njihova
božja ili
vražja
kaži gde pripadaš
na krst ili
na križ
da te
razapnemo
kaži o koji
konopac da te vešamo
o koju krv
tlo koje
Igra
Vrati se
da se zagrlimo
kao dva srpa
vrati se
ko se prvi pomeri
sečiva nam brusi
vrati se vrati
ko prvi ode
sam sebe žanje
vrati se
da brojimo godine do smrti
ko do kraja ostane
i seče i krvari
vrati se
ko duže izdrži
onom drugom
slane rane liže
Mostar
To je bila kruna gradova
govorio je Omer
među brdima i čudima
kad se junske večeri
nad smaragdom reke
otvaraju kao perunika
svi šedrvani i ulice mirišu
na ruže i cimet
i preko mermernog luka
vijore haljine žena
sa očima kao crna sunca
sad često noću u Vankuveru
osluškujem kako trulim
dok Mostar
na meni leži
onda ustanem
i celu noć klinove
u svoj kovčeg zakivam
Uključi vesti
i sedi da
ručamo.
Skloni prvo
to dečje truplo iz supe
izbaci
bombe iz tanjira
otri
skorenu krv sa hleba
i sipaj
poplave u čašu.
Ako su ti
se ljudske kosti
u zubima
zaglavile
uzmi pušku
sa salvete
i promešaj
sa zemljotresom u zdelici.
Imaš leševe
kao prilog
i požare u
činiji
i nemoj da
zaboraviš da pokupiš
te ruševine
sa stola.
Tabu
Kad se vrati
sve u seć
u slikama
kao vrtl
stoje mi te
reči u gr
ne mogu ni
da diš
kad o tome
pri
kako da ti
objasn
ono za šta
ne posto
ni reč
ni slo
vo
ni
gl
a
s
